Marko V. je istoričar srednjih godina. Uža specijalnost mu je istorija XIX i XX veka. Doktorirao je na toj temi, mada se poslednjih desetak godina bavi analizom političke svakodnevnice. Šta god da se dogodi, kod nas ili u svetu, Marko komentariše. Analitičar je najvišeg ranga. Pleni svojom pojavom u televizijskim duelima i teško da neko može da ga pokoleba. Slušaju ga i oni koji se ne slažu sa njim, jer je uvek provokativan. Nosi nešto novo u sebi i nikada nije bez odgovora.

Najviše mi se svidelo kod njega što se nikada nije borio za vlast, nego za svest. Objašnjavao je, da se svaka vlast zasniva na sili, pa i ona najbolja, da jedno bez drugog ne ide.

Sećam se, kada je jednom od vodećih političara rekao da njegova borba nikoga nije koštala ni jedne suze, a da je kojim slučajem prihvatio funkciju, kao dotični gospodin, nekoga bi koštala i života?! Udarao je na najjače svom silinom bez obzira na posledice.

Marko me je zarazio slobodom i borbom za humanizaciju svega postojećeg. Zbog njega sam upisao filozofski fakultet. Doduše, ne istoriju, ali sam zato redovno išao na njegova predavanja. Govor mu je teatralan, ume odlično da drži pažnju, da besprekorno prelazi sa teme na temu, a da ne izgubi nit. Pravi fantastična poređenja koja sve prisutne uvlače u materiju. Celim svojim bićem stoji iza onoga što priča, da ti se čini, dok ga slušaš, da je proživeo sve te istorijske periode na svojoj koži, da je on istorija. Ume da bude jako duhovit, lucidan, da podigne atmosferu do vrhunca, mada nikada ne prelazi granice pristojnosti. Ume da napadne i da isprovocira, ali kada se uđe, malo dublje, u njegov stil, vidi se da je dobronameran, iskren i da nekada, prosto, ne može da se obuzda.

Kažu da je korektan i na ispitima. Dugo ispituje, ali retko obara. To kažu kolegenice koje ga posebno vole.

U jednom trenutku se podigla, prava hajka na fakultetu protiv njega. To je trajalo vrlo kratko, a posle se još brže zaboravilo. Nakon toga je nestao iz medija.

Prvo sa televizije, a nešto kasnije ga više nije bilo ni u novinama. Na njegovo mesto je došao neko drugi, uvek dođe neko drugi, dok o njemu nije bilo ni reči. Pričalo se da je imao neku aferu. Navodno nameštenu. Nešto vezano za politiku, oko nekih izjava, mada nisam najbolje razumeo o čemu se radi. Tenzije su vrlo brzo splasnule jer je svima bilo jasno da je nevin. Međutim, on je povređen, napustio fakultet i povukao se iz javnosti.

Osećao sam se iznevereno i prevareno nakon njegovog odlaska. Vezao sam se za ono što priča i poistovećivao se sa njim u mnogo čemu. Prepoznao sam u njemu sve one osobine koje sam želeo da razvijem i kod sebe.

Ni fakultet više nije bio isti, a o predavanjima i da ne govorimo. Osećao se njegov izostanak na svakom koraku, ili sam ga samo ja osećao, jer sam sve vreme razmišljao o njemu.

Najgore je kada ti oduzmu ljude koje poštuješ i voliš. Bez njih su svi na gubitku, celo društvo. Takvi se ljudi, svim srcem, žrtvuju za opšte dobro. Profesor nije bio muzička zvezda, niti nekakav sportista ili skandal majstor iz žute štampe, već kompletna ličnost. Pred kamerama je nastupao bez ikakvih maski, definisao je društvene odnose i nudio rešenja izlaska iz krize. Imao je i pristalice van fakulteta, ljude iz drugih sfera, što je mnogima zasmetalo, jer većina profesora ima monopol samo u akademskim krugovima, među kolegama i studentima, dok su široj javnosti potpuno nepoznati.

Najviše me je pogodilo što nisam uspeo da uspostavim nikakav kontakt sa njim. Bilo je toliko prilika da mu se obratim, na predavanjima i u hodniku, dok smo se mimoilazili, ali nisam želeo da mu smetam. Pripremao sam se da mu napišem pismo, o tome kako doživljavam ono što radi, a ujedno i da podržim njegov javni angažman. Ipak mi je bilo neprijatno, nisam želeo da mu se namećem, pa sam odustao.

Marko svakako nije idealan. Kao svaki drugi čovek ima pravo na grešku, međutim, njegova najveća greška je, što je doveo neke ljude u pitanje koje nije smeo. Umesto da je glumio uzornog profesora, on je preuzeo inicijativu i pozvao ljude na pobunu. E, to se ne oprašta!

* * *

Nekako sam uspeo da saznam da živi u selu Bigovo, nadomak Kotora, nedaleko od mora u Crnoj Gori. Rekli su mi da se u potpunosti osamio, raskrstio sa predhodnim životom i pomalo zastranio. Ovo poslednje su samozadovoljno naglašavali i stavljali ga u prvi plan kao poentu. To su mi rekli njegovi bivši prijatelji koji su mu, navodno, želeli sve najbolje, ali su uzgred dodali i da mu nema pomoći.

Rekli su mi da je prodao stan u užem centru Beograda. Ne svu imovinu, ali sasvim dovoljno da započne novi život i da godinama ne razmišlja o poslu. Saznao sam da potiče iz ugledne beogradske porodice, da je jedinac, pritom još i razveden. Ima ćerku koja živi, sa njegovom bivšom ženom, u inostranstvu. Ona je u ranim dvadesetim, dok mu se žena preudala za nekog Italjana i priča se da, već godinama, nisu u kontaktu.

Prošle godine sam sticajem okolnosti letovao u Kotoru. Potajno sam se nadao da ćemo negde da se sretnemo, čak sam ga i pomešao sa nekim ljudima na plaži. Nakon dužeg premišljanja sam odlučio da odem do Bigova i potražim ga. Otišao sam tamo, dan uoči mog povratka u Srbiju, i vrlo brzo ga pronašao jer, to je malo mesto. Prvo sam se skrivao od njega, u strahu da me ne prepozna i posmatrao ga, ali nisam smeo da mu priđem. Nakon početne treme sam se opustio i seo pored njega, svestan da profesor i ne može da prepozna osobu koju ne poznaje!

Delovao je sasvim pristupačno, nekako bezbrižno zagledan u more koje se prostiralo ispred nas. Bio je u bermudama, beloj košulji, a na glavi je imao pleteni šešir. Na fakultetu je gotovo uvek bio ogorčen, pomalo grub i prepotentan, ljut i na sebe i na svet oko sebe. Uvek se u vazduhu osećala ta distanca, student – profesor. Sada to nije bio slučaj. Stajao sam na nekoliko metara od svog najvećeg uzora, možda najpametnijeg čoveka koga sam sreo. Sedeli smo jedan pored drugoga i posmatrali more u daljini.

– Lepo more… – rekao je

– Ne znam, ima daleko lepših stvari od njega. – odgovorio sam

Prepoznao me je, iako me ne poznaje. Ostao mu je sa predavanja urezan moj lik. Nisam želeo da pomisli da ga progonim, da me neko šalje i pored toga što je delovao krajnje opušteno, prijateljski. Odjednom sam počeo da osećam strah, vratila mi se ona užasna trema koju sam osetio kada sam ga ugledao. Drhtavim glasom sam mu objasnio da sam ga slučajno prepoznao, da sam tu sa porodicom i da mi je veoma drago što ga vidim. Nakon mog neveštog distanciranja, profesor je nezainteresovano klimnuo glavom, prošaputao očinskim glasom da mu je drago, ustao i otišao.

Bio sam potpuno zatečen. Godinama se bavim njime, snimam njegova predavanja, animiram ljude i upućujem ih na njegovu misao, posvetio sam mu toliko vremena, a on tek tako da ode. Osećao sam se u tim momentima kao kreten. Sa takvim ljudima nikada nisi načisto. Olako menjaju raspoloženje, nekada te oduševe svojom srdačnošću, daju ti daleko više prostora nego što očekuješ, a nekada te razbiju svojom hladnoćom i za tili čas ti rasprše, sve one iluzije koje si imao o njima.

Dok sam izgubljeno tumarao po vlastitim mislima, istovremeno ga napadajući i braneći, on se smestio pokraj mene, doneo mi hranu, sok i započeo razgovor. Predosetio je da nisam tek jedan od njegovih studenata, već neko ko je malo dublje upoznat sa njegovim radom. Moram da priznam da mi je imponovalo.

Pogrešio sam na startu i, potpuno nepotrebno, ušao u raspravu sa njim. Umesto da smo zajedno oćutali politiku, rekli nekoliko ličnih stvari jedan drugome, upoznali se, stekli poverenje, kako je on čini mi se i želeo svojim neposrednim odnosom, ja sam odmah počeo, kao neki emotivno nedozreli klinac, da mu se pravdam kako sam zbog njega došao ovde, kako ga poštujem i volim. Uz hvalospeve i priznanje da mi je jedan od najvećih uzora, napao sam ga i rekao mu, da mi je potpuno neverovatno, da takav um, tek tako napusti sve ono što je godinama stvarao, povuče se i odluči da živi u nekoj pustari na kraju sveta.

Pažljivo me je saslušao, nasmejao se pomalo cinično, uz komentar da mu je drago da uopšte postoji neko ko poštuje njegov rad.

– Neko?! – povisio sam ton – Profesore, vas svi poštuju, svi ljudi. Ja ne znam čoveka koji vas ne ceni.

– Ma daj, zar stvarno misliš da sam bitan?! Pa večeras da crknem ili ne znam šta, misliš da bi me neko tražio?! Ti imaš svoje razloge, poštujem ih, samo nemoj da preuveličavaš. Nemoj zbog sebe, meni je već svejedno.

Profesoru je bilo drago, iako je sve više pokazivao, da je tema koju sam otvorio sasvim nepotrebna i da nema razloga da ga opterećujem time. Objasnio sam mu da nisam tu iz političkih, već iz ličnih, čisto ljudskih razloga.

– Kada ste vi profesore pobegli od realnosti, vi takvi, šta onda mi da radimo koji nismo dostigli taj nivo?! Kome sada da verujemo?!

Odgovorio mi je spremno, iste sukunde – pa veruj sebi! Zašto neko mora da te vodi? Tebe, ili bilo koga. I kako to misliš da sam pobegao?! Zar ovo nije realnost?! Pogledaj more, vidi ljude oko nas.

– Profesore, a istina?! Šta je sa borbom za istinu – napustili ste sve ono u šta ste nas godinama fanatično ubeđivali? Zašto bar ne pišete?!
–

Sve vreme je listao neku svesku i nakon tog pitanja je počeo da mi čita:

– Da pišem?! Šta? Fraze? Glupe, bombastične fraze? Da govorim? Kome? Celo čovečanstvo već deset hiljada godina govori i šta?! Od Sokrata do Vatikana samo govornice i govornici… Da štampam? Kome? Da dokazujem? Zašto? Šta je preostalo? Laganje?! Nasilje?! Bog?! Gde su mostovi preko kojih čovek može da se spase?! Kažeš, u istini?! A istina? Šta je to istina? Istina su knjige i vešala, jer se ta napisana reč, ni u kom slučaju, ne podudara s našim sitnim, samoljubivim trenutnim interesom! To je istina. Ima li uopšte kakve koristi od izgovorenih istina? Nema, jer za istinom su već vekovima raspisane poternice…

– To ste vi napisali?
– Ne, nego Krleža.
– Slažete se sa njim?
– Ne slažem se, jer ovde pljuje po svemu što je do sada napravljeno, ali je i u pravu… Čovek čim prihvati istinu, postaje njen rob. A to je opasno!
– Ali čovek je rob i neistine, a to je još gore!
– Gore, po koga?! Onda ga je baš briga i ne opterećuje se time…

Profesor je od ekstremnog kritičara svega postojećeg, postao ekstremni nihilista koji sve relativizuje.

Doduše, radovalo me je što su nam se zamenile uloge, što sam ovoga puta ja bio taj koji ispituje, a i nije bilo te distance kao na fakultetu. Kao da je nestala profesorska i medijska aura. Ovde mi ni karijera nije zavisila od njega, niti je uopšte mogao svojim odlukama na nju da utiče. Obojica smo na istom. On mene poštuje zato što ga poštujem, dok ja njega cenim zbog svega onoga što je uradio, ali ga ne cenim zbog onoga što trenutno radi.

– Kolega – rekao mi je – imponuje mi vaš optimizam i vera u promenu. Mada mislim da sam u vašim godinama bio, bar deset puta, veći optimista nego vi. Međutim, evo već tri decenije sam u javnom poslu, održao sam na stotine predavanja, napisao na desetine studija, radio sam kao savetnik, analitičar, izveo sam generacije i generacije studenata… I šta onda?! Imam valjda prava da se posvetim malo sebi!

Nastavio sam da ga napadam zbog njegove odluke da se povuče i živi, sam samcijat, nadomak sela. Pokušao sam da mu objasnim da su ljudi u pitanju, deca, da neko mora da se suprostavi pljački svega postojećeg.

– Ako takvi umovi počnu da se skrivaju po planinama i da se igraju onim, u šta su se do juče kleli, od koga onda da učimo?!
– Sinko, razumi me, dosta mi je svega. Umorio sam se. Strašno je kada te izda učenje iza koga stojiš, a još strašnije je, kada suočen sa realnošću, kapituliraš i ne znaš gde dalje. Istorija ti je čista politika, možda stvari mogu i drugačije da se postave, ali ja ne mogu. Po definiciji mog posla, treba da budem neutralan, ali ja nisam definicija, ja sam čovek. Izgubio sam se malo, priznajem, treba mi odmor, treba mi sloboda.

Kako je razgovor odmicao, sve sam više razumevao njegove razloge. Priznao mi je, da je na fakultetu i u medijima vešto prikrivao svoje slabosti. Objasnio mi je, da se ljudi plaše da se pozabave svojim strahovima i da su retko kad u stanju da ih prepoznaju kod drugih.

– Ali vaš posao je takav, da ste vi, sve vreme, posvećeni sebi. Društvo vam nije zahvalno?!
– Ne samo to, ništa posebno nisam ni očekivao, nego me, neprekidno, muči neka sumnja. Počeo sam da sumnjam u ono što pričam, u studente koji me slušaju, počeo sam da sumnjam u ceo svoj život koji sam do sada vodio. Kakva sam ja to elita, kada ne mogu ništa da promenim? Kakav sam ja to istoričar, kada ne mogu na nju da utičem ni na koji način? Najgora je ona faza kada i sam prestaneš da veruješ u ono što pričaš, kada samo ponavljaš unapred naučeno.
– Meni to zvuči pomalo naivno, ni jedan istoričar nije promenio ništa, pa opet rade svoj posao!
– Ne govorim ti ovo kao istoričar već kao čovek. Nauka je samo alat i ništa drugo. Kada ne mogu ništa da promenim, mogu bar da ne učestvujem u svemu tome i da sačuvam zdravlje za nešto drugo.

Profesor je, fizički, izgledao mnogo bolje, nego pri našem poslednjem susretu na fakultetu. Tada je bio samo zapušteni intelektualac koji ne zna gde udara, koji se polako gubi. Sada je sasvim drugačiji. Povratio je svežinu, nekako je krupniji, snažniji i deluje mnogo spokojnije. Očigledno je skinuo ogromnu stenu sa leđa, koju je teglio svuda sa sobom. Do sada je uvek zastupao nečije interese, a sada po prvi put govori iz sebe ne skrivajući se iza nauke, politike, nacije…

– A borba profesore? Šta je sa vašom borbom?
– Ko kaže da sam prestao da se borim? Promenila su se samo načela borbe. I dalje imam dovoljno političke moći da mogu da predajem gde god želim. To mi nije trenutno cilj, potrebna mi je nova energija kojom se ovde svakodnevno napajam.
– Šta je sa verom u demokratiju o kojoj ste nam toliko pričali?
– Demokratija! To je samo reč putem koje se manipuliše. Ne radi se tu o tome kako ćeš nešto da nazoveš, već o nečemu što te vodi duboko unutra, neko unutrašnje osećanje. To je kod mene presušilo… Pre me je vodio mladalački entuzijazam, želja za uspehom, kruto sam se držao nametnutih pravila koja nikada nisam dovodio u pitanje, imao sam uzore koje sam gledao da dostignem, a sada kada sam i sam postao uzor, kada sam na čistini – šta sada? Novac je sve pojeo, kapital, interesi, najgore je što više nemaš kome ni da se obratiš.

Profesor je ustao i uz malo premišljanja me pozvao kod sebe. Sudeći po reakcijama ljudi kraj kojih smo prošli, odlično je prihvaćen u selu, očigledno ga poštuju, znaju da je neko važan čim ga onako srdačno pozdravljaju.

Nekih pet stotina metara od puta, iza jedne uvale je njegova kuća. Pravo malo arhitektonsko čudo napravljeno od drveta. Još nisam stigao dobro sve ni da vidim, kada je iz kuće izašla mlađa žena, u letnjoj haljini i krenula prema nama. Pomislio sam da mu je to ćerka, pošto je bar dvadeset godina mlađa od njega, ali srećom to nisam izgovorio.

– To mi je devojka, zajedno smo sve ovo napravili. I ona je jedan od razloga što sam ovde. Možda najvažniji.

Zagrlili su se kao srednjoškolci i pozvali me unutra da im se pridružim na ručku.

Sanja radi kao profesor slikarstva na fakultetu. Slika, piše i vaja, potpuno u nekom svom svetu, oslobođena svakog konformizma. Prošetala me kućom poput neke balerine i u nekoliko koraka mi pokazala, sve ono što treba da vidim. Bila je lepa, ali to se podrazumeva. Dok sam je posmatrao kako mi posvećeno pokazuje sve te sitnice, oprostio sam profesoru u trenutku, sve ono što sam mu zamerao. Njena pojava je razbila sve one moje razloge zbog kojih je on trebao da se vrati u grad. Od nekoga ko ga žali, postao sam neko ko mu zavidi.

– Trenutno proživljavam drugu mladost. Imam utisak da ovde, u danu sazrevam koliko sam u Beogradu sazrevao za godinu. Ništa me ne obavezuje. Ljudi su otvoreni, nenametljivi, osećam se opušteno sa njima, ne traže mi mane, ne očekuju da ih impresioniram. Planiramo Sanja i ja da napravimo jednu otvorenu komunu ovde. Povezujemo se preko interneta, mogućnosti su neverovatne. Okupili smo nekoliko porodica, imaće svoju televiziju, emisije, bićemo potpuna alternativa svemu postojećem i pitanje je dokle sve to može da ode! Povezujemo se i sa ljudima iz inostranstva. Očekujemo i njihovu podršku. Ovako smo rasterećeniji, imamo više vremena jedno za drugo i sve je mnogo lakše.

Bili su fascinirani jedno drugim. Nju je privlačilo njegovo obrazovanje, sposobnost da u trenutku odgovorii na svako pitanje besprekorno lako, a njega njena spontanost i nesalomiv duh. Dopunjavali su se i učili jedno od drugog. On je pored nje izgledao bar deceniju mlađe, tako se i ponašao, potpuno oslobođen one profesorske krutosti, dok je ona plenila i živela svoju umetnost 24 sata dnevno. Napokon je pronašla osobu koja može da joj se posveti celim svojim bićem i da joj da odgovore na sva ona pitanja koja su je mučila…

Stefan Simić je rođen 1989. godine u Paraćinu (Srbija). Studira Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svoju prvu knjigu „Pustite nas“ objavio je 2012. godine, a knjigu „Odjeci ljudskog“ 2013. i 2014. (drugo dopunjeno izdanje).